Da li je u redu napustiti crkvu?

Ovde ovo pitanje nosi težinu koju u mnogim delovima sveta nema. Kod nas crkva nije samo mesto kuda neki ljudi idu nedeljom — vezana je za naciju, za porodičnu slavu, za ono što znači biti svoj. Reći "mislim da odlazim" zato ne zvuči kao promena navike, nego kao da izdaješ dedu, narod, sopstveni identitet. Ako si došao odatle, ova stranica pokušava da ti odgovori pošteno, bez pridike i bez pritiska da ostaneš.

Ne moraš ništa da veruješ da bi je pročitao. Ona pokušava da razdvoji nekoliko stvari koje se ovde skoro uvek slepe u jednu.

Nekoliko pojmova najpre

Za čitaoce bez crkvenog iskustva:

• Isus iz Nazareta bio je jevrejski učitelj koji je živeo u prvom veku u rimski okupiranoj provinciji Judeji. Hrišćanstvo dodatno tvrdi da je bio Bog u ljudskom obliku.
• Reč crkva u ovom tekstu znači dvoje što treba razlikovati: s jedne strane ustanovu — zgradu, hijerarhiju, obrede i ljude koji je vode; s druge strane, u izvornom smislu, prosto zajednicu ljudi koji slede Isusa. Ova dva značenja nisu ista stvar, i to je pola odgovora.

Kratak, pošten odgovor

Zavisi od toga šta tačno napuštaš. Ako napuštaš određenu ustanovu, ili sredinu koja te je povredila, ili veru shvaćenu kao nacionalna obaveza — hrišćanstvo, u svom izvornom obliku, tu ne stoji na putu, i mnogi ozbiljni vernici su prošli kroz upravo taj odlazak. Ako pak misliš da odlaskom iz zgrade automatski odlaziš i od Boga, to su, po istoj toj tradiciji, dve različite stvari koje ne moraju da idu zajedno.

Napuštanje ustanove nije napuštanje Boga

Ovo je najvažnija razlika, i baš ona se ovde najlakše izgubi. Zato što su crkva i nacija kod nas toliko srasle, čovek lako pomisli: ako više ne mogu da podnesem ustanovu, znači da sam izgubio i Boga. Ali to su dva odvojena pitanja. Možeš da napustiš određenu sredinu i da ostaneš okrenut ka Bogu; možeš da ostaneš u zgradi, a da si ka Bogu odavno okrenuo leđa. Zgrada i odnos nisu ista stvar.

Prema jednom od opisa Isusovog života, kada je jedna žena pokrenula upravo pitanje pravog mesta bogosluženja — koji je hram pravi, čiji — Isus je odgovorio da dolazi čas kada se Bogu neće klanjati vezano za jedno "ovo brdo," nego "u duhu i istini." Drugim rečima, sam Isus pomera težište s tačne ustanove na nešto što nije vezano za adresu. Ako je to tačno, onda ni odlazak s jedne adrese nije isto što i gubitak Boga.

Isus je i sam oštro kritikovao versku ustanovu

Vredi znati da najoštrije reči protiv verskih vlasti u tim tekstovima ne izgovara neki nevernik — izgovara ih Isus. Verske autoritete svog vremena, koji su bili besprekorni spolja a tvrdi iznutra, uporedio je s "okrečenim grobovima" — lepim spolja, a punim truleži unutra. To je jezik čoveka koji je i sam bio duboko razočaran onim što je verska ustanova postala. Ako u tebi stoji gnev zbog licemerja, hijerarhije ili moći koja je izneverila — taj gnev nije izvan hrišćanske tradicije, on ima koren u samim njenim tekstovima.

Zato razočaranje u crkvu kao ustanovu ne mora da bude dokaz da si izgubio veru. Ponekad je upravo obrnuto — znak da si nešto u sebi zadržao, pa te izneverenost boli.

Ako te je crkva povredila

Za mnoge ljude ovo pitanje ne dolazi iz teorije nego iz rane. Neko je bio ponižen, iskorišćen, ućutkan, ili je gledao kako se u ime vere radi ono što veri protivreči. Ako je to tvoj slučaj, prvo treba reći jasno: ono što ti se desilo nije ono što je Isus učio, i tvoj odlazak s tog mesta nije tvoj greh nego posledica tuđeg. Prema opisu njegovog života, Isus je gledajući izmučene ljude osećao "sažaljenje" jer su bili "kao ovce bez pastira" — dakle, njegova strana u priči je strana povređenih, a ne onih koji su ih povredili. Napuštanje mesta koje te lomi može da bude zdrav potez, ne izdaja.

Ono za čim vredi ostaviti otvorena vrata

Uz sve to, hrišćanstvo tvrdi i jednu stvar koju pošten tekst ne sme da prećuti. Ono ne uči da je vera zamišljena kao potpuno samačka stvar — negde na putu, ljudi koji slede Isusa zamišljeni su i kao neka vrsta zajednice koja se međusobno drži. Ali zajednica i ustanova koja te je povredila nisu isto. Odlazak s lošeg mesta ne mora da znači zauvek odlazak od svih ljudi — može da znači traženje zdravije zajednice, kad i ako za to dođe vreme. Neki ljudi to nađu, neki tek posle godina, neki drugačije nego što su očekivali. Ništa od toga ne mora da se reši danas.

A sada?

Ako si negde između — ne možeš više tamo gde si bio, a ne znaš šta to znači za Boga — o tome možeš da razgovaraš, bez ikoga ko će te ubeđivati da se vratiš. Naš čet je besplatan, privatan i na tvom jeziku. Ti ga počinješ; ti ga završavaš kad želiš.

Odakle ovo dolazi u Bibliji

• Matej 23,27–28 — Isus verske vlasti naziva „okrečenim grobovima"
• Matej 11,28–30 — poziv umornima i opterećenima, mimo ustanove
• Jovan 4,21–24 — klanjanje „u duhu i istini," ne vezano za jedno mesto
• Matej 18,20 — zajednica opisana kao dvoje ili troje okupljenih
• Rimljanima 8,38–39 — ništa ne može da odvoji čoveka od Božje ljubavi
• Matej 9,36 — Isusovo sažaljenje nad ljudima „bez pastira"