Zašto sam ovde?

Ovo pitanje retko dolazi kad je sve u redu. Obično se javi kad spoljašnji ciljevi presuše — kad su škola, posao, ono što se od tebe očekivalo, iza tebe, a i dalje stoji tiho "i, čemu sve to?". Ponekad je to mirna praznina, ponekad oštra kriza. U svakom slučaju, zaslužuješ pošten odgovor, a ne frazu.

Ne moraš ništa da veruješ da bi pročitao ono što sledi. Ova stranica izlaže šta hrišćanstvo tvrdi o tome zašto uopšte postojiš — kao jedan konkretan odgovor, koji možeš da uporediš s onim što si već čuo.

Kratak, pošten odgovor

Hrišćanstvo tvrdi da nisi ovde slučajno, nego namerno — da si zamišljen, a ne ispao kao nusprodukt. I da svrha zbog koje postojiš nije zadatak koji tek treba da zaslužiš ili pronađeš u sebi, nego odnos za koji si napravljen: da poznaješ onoga ko te je stvorio, i da to poznanje oblikuje kako živiš s drugim ljudima.

Samo pitanje je već trag

Vredi zastati na jednoj čudnoj stvari. Ti se pitaš o smislu — a to je neobično ponašanje za skup atoma. Strogi materijalizam, pogled po kome postoji samo fizička materija i ništa više, ne predviđa da bi organizmi ikada počeli da se pitaju čemu njihov život služi. Smisao nije kategorija koja pristaje čistoj materiji. Pa ipak, gotovo svaki čovek, u gotovo svakoj kulturi i epohi, postavlja upravo to pitanje.

Hrišćanski odgovor je da ta glad za smislom nije greška ni obmana, nego naznaka: da je ne osećaš uprkos tome kako je svet napravljen, nego zato što je tako napravljen. Čežnja upućuje na nešto što joj odgovara.

Zamišljen, a ne slučajan

Prvi deo Biblije tvrdi da je čovek stvoren "po obličju Božjem." Šta god ta rečenica značila u detalje, njena osnovna poenta je da ljudsko biće nosi otisak svog tvorca — da nije bezvredni ispad prirode, nego nešto namerno i s dostojanstvom. To je tvrdnja koja stoji ispod svake druge: pre nego što išta uradiš, već imaš vrednost koju nisi zaslužio i ne možeš da izgubiš.

Jedan od najranijih hrišćanskih pisaca, čovek po imenu Pavle, izneo je to pred gomilom grčkih filozofa u Atini rečima da je Bog stvorio ljude "da traže Boga, ne bi li ga barem opipali i našli, jer nije daleko ni od jednoga od nas." Po tom pogledu, samo traganje na kome se sad nalaziš već je deo onoga za šta si napravljen.

Svrha koja se ne zaslužuje niti iscrpljuje

Većina odgovora koje kultura nudi vezuje smisao za učinak — bićeš važan ako uspeš, ako te vole, ako nešto ostaviš iza sebe. Problem je što svaki od tih temelja može da se uruši: uspeh presuši, ljubav se izgubi, telo popusti. Hrišćanska tvrdnja pomera temelj: smisao ne zaslužuješ učinkom, nego ti je dat time što postojiš kao neko koga je Bog hteo.

Iz tog temelja hrišćanstvo izvodi i praktičan oblik svrhe. Kad su Isusa pitali šta je najvažnije, on je, prema opisu njegovog života, sveo sve na dvoje: voleti Boga i voleti čoveka pored sebe kao samog sebe. To nije apstraktna misija za odabrane, nego nešto što staje u svaki običan dan — u to kako se odnosiš prema ljudima oko sebe, ovde gde već jesi.

A sada?

Ako ovo pitanje kod tebe nije samo znatiželja — ako iza njega stoji praznina ili umor — o tome možeš da razgovaraš. Naš čet je besplatan, privatan i na tvom jeziku. Ti ga počinješ; ti ga završavaš kad želiš.

Odakle ovo dolazi u Bibliji

• Dela apostolska 17,26–28 — Pavle: Bog je stvorio ljude da ga traže
• Postanje 1,27 — čovek stvoren „po obličju Božjem"
• Propovednik 3,11 — Bog je „večnost metnuo u srce" ljudi
• Mihej 6,8 — sažetak onoga što se od čoveka traži
• Efescima 2,10 — čovek opisan kao Božje delo, s namerom
• Matej 22,37–39 — voleti Boga i bližnjeg kao srž svrhe