Smem li biti ljut na Boga?

Ako si ovo ukucao, verovatno nisi u raspravi — nego usred nečega. Nešto se desilo, ili se dešava, i u tebi stoji gnev koji je usmeren nagore, ka Bogu, ako Bog uopšte postoji. A uz taj gnev često ide i drugi sloj: strah da samim tim što se ljutiš praviš prestup, kvariš nešto, ili da bi te Bog zbog toga odbacio. Ova stranica pokušava da ti odgovori pošteno.

Ne moraš da budeš religiozan da bi je pročitao. Ona izlaže šta hrišćanstvo zapravo radi s tim gnevom — što je drugačije nego što se obično misli.

Kratak, pošten odgovor

Hrišćanstvo, u svom najpoštenijem obliku, gnev prema Bogu ne tretira kao izdaju nego kao oblik razgovora. Suprotnost veri, po toj tradiciji, nije ljutnja — nego okretanje leđa i ćutanje. Kad viknеš na nekoga, ti si i dalje u odnosu s njim. Gnev je, u tom smislu, dokaz da ti još nije svejedno.

Sami tekstovi su puni gneva upućenog Bogu

Ovo mnoge iznenadi. Ljudi pretpostavljaju da su sveti tekstovi puni mirnih, poslušnih molitava. Nisu.

Zbirka od sto pedeset pesama i molitava u prvom delu Biblije, zvana Psalmi, puna je otvorenih optužbi. "Dokle ćeš me, Gospode, zaboravljati? Dokle ćeš odvraćati lice svoje od mene?" Jedna od njih se završava u mraku, bez utešnog obrta na kraju. To nisu tuđe reči ubačene da bi bile ispravljene — to su molitve koje ta tradicija drži svetima. Drugim rečima, jezik gneva i optužbe je unutar samog molitvenika, a ne izvan njega.

Cela jedna knjiga, o čoveku po imenu Jov, u suštini je dugačka žalba upućena Bogu zbog nezaslužene patnje. Jov optužuje, zahteva odgovor, odbija jeftine utehe svojih prijatelja. I — što je ključno — na kraju te knjige Bog prekoreva prijatelje koji su branili pobožne fraze, a ne Jova koji je vikao. Poštena žalba, ispada, bliža je od uljudnog izbegavanja.

Isus sam izgovara reč gneva i napuštenosti

Prema jednom od opisa Isusovog života, u času umiranja na krstu Isus ne izgovara mirnu rečenicu, nego vapaj: "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?" Hrišćanstvo tvrdi da je to sam Bog u ljudskom obliku — i da je, u tom trenutku, uzeo u usta jezik napuštenosti. Ako je i to deo priče, onda gnev i osećaj da te je Bog ostavio nisu izvan vere, nego su, u najdubljem trenutku te vere, već izgovoreni iznutra.

Zašto je bolje reći nego progutati

Postoji praktična strana ovoga. Gnev koji se guta ne nestaje — pretvara se u udaljavanje. Mnogi ljudi ne napuste Boga zbog argumenta, nego zbog neizgovorene ljutnje koja polako otvrdne u ravnodušnost. Hrišćanstvo, kada je pošteno, poziva na suprotno: da se gnev iznese naglas, ka Bogu, a ne od njega. Bolje je vikati u nečijem pravcu nego tiho otići.

To ne znači da je gnev poslednja reč. Znači da je dozvoljena prva reč — mesto s kog razgovor može da počne, a ne prekršaj koji ga zatvara.

A sada?

Ako u tebi stoji gnev koji nisi imao kome da kažeš — zbog gubitka, nepravde, nečega što se nije smelo desiti — o tome možeš da razgovaraš. Naš čet je besplatan, privatan i na tvom jeziku. Smeš da budeš ljut naglas. Ti ga počinješ; ti ga završavaš kad želiš.

Ako te bol dovodi do misli da povrediš sebe, molimo te da se odmah javiš nekome. U Srbiji možeš pozvati Centar Srce na broj 0800 300 303 (besplatno, poverljivo). Van Srbije, sajt findahelpline.com navodi poverljive linije za tvoju zemlju.

Odakle ovo dolazi u Bibliji

• Psalam 13,1–2 — „Dokle ćeš me, Gospode, zaboravljati?"
• Jov 10,1–3 — Jov iznosi otvorenu žalbu Bogu
• Psalam 88,1–2 — molitva koja se završava u mraku, bez utešnog obrta
• Plač Jeremijin 3,8 — vapaj da molitva kao da ne dopire
• Matej 27,46 — Isus: „Bože moj, zašto si me ostavio?"
• Psalam 62,8 — poziv da se srce izlije pred Bogom